Ispričaću vam jednu kratku piču koju sam ja čula negde na samom početku mog razvojnog puta, a koja me dobro prodrmala.
>> Prolazeći jednog dana pokraj jedne kuće, muškarac je ugledao sitnu staricu kako se ljulja u svojoj stolici, sitnog starca kako čita novine ljuljajući se uz nju i psa koji je ležao na tremu između njih, cvileći kao da ga nešto boli. Dok je tako prolazio, muškarac se u sebi zapitao zbog čega pas cvili.
Sledećeg dana je opet prošao pored iste kuće. Ugledao stari par kako se ljuljaju, svako u svojoj stolici, i psa koji je ležao između njih stalno proizvodeći isti bolni zvuk. Zbunjen, muškarac je sebi obećao kako će, ako pas i sutra bude cvilio, upitati stari par za to. Trećeg dana, ugledao je istu scenu. Nije više mogao da izdrži, pitao je: „Oprostite gospođo, šta je vašem psu?“
„Oh njemu?“, rekla je ona. „Leži na ekseru.“
Zatečen njenim odgovorom muškarac je upita: „Ako leži na ekseru i to mu smeta, zašto jednostavno ne ustane?“
Sitna starica se nasmešila i glasom dobroćudne bakice rekla: „Pa dušo, dovoljno ga žulja da cvili zbog toga, ali još ne dovoljno da bi zbog toga ustao.“ <<
Da li ste prepoznali sebe u psu tog starog para, kao što sam se ja prepoznala kada sam ovu priču prvi put čula? Žalite li se zbog situacije u vašem životu, ali ne preduzimate ništa da biste je poboljšali?
Tada se u dramu uključi naš ego. Opravdavamo vlastiti položaj i aktivno počnemo da tražimo od drugih da nas podrže u tome. Želimo uključiti druge članove „hora“ koji će zajedno sa nama da pevaju jadikovke, a izgleda da uvek uspevamo da ih nađemo.
Nakon nekog vremena tako se naviknemo na osećaj da smo nesretni zbog nečega da vlastitu nesreću prihvatamo kao nešto normalno. Koliko god izgledalo šašavo, nesreća postane naša „zona komfora“.
Bez obzira koliko nam bilo teško, toga se ne možemo osloboditi sve dok ne napravimo prvi korak: prepoznamo da smo se zaglavili. Zašto cvilite a ne pomerate se sa „eksera“? Kad uhvatite sebe kako se žalite, odvojite trenutak da bi ste osvestili šta se tačno dešava u vama. Zapitajte se: Šta želim? Šta bi me usrećilo? Koje male korake mogu učiniti danas u tom pravcu? Čega se plašim, šta je to što me plaši, da se može dogoditi ako preduzmem taj korak?
Jednom kad osvestimo situaciju na nama je da nešto preduzmemo. Srećom, ista energija koju smo usmeravali na cviljenje može da se preusmeri na rešenje i pomogne nam da napravimo iskorak iz zaglavljenosti.
U mom slučaju, spoznaja da ležim na ekseru bila je kao da sam digla nogu sa kočnice automobila. Sledeći korak je bio da uzmem volan u ruke i usmerim auto u pravcu kojim želim ići.
Vi ste glavni dizajner vašeg života. Zadatak vam je da osmislite život kakav želite!
Autor: Tamara Vugdragović